МИШЉЕЊЕ О КЊИЗИ
Зрнић је кроз своју поезију дубоко ушао у душу човека откривајући његове слабости, мане, снагу и врлине.
Када је успео да читаоца својих песама увери у раскошност свога ума, појавила се потреба да своје размишљање преточи у мудре изреке и поруке, уводећи читаоца у размишљања о добру и злу, о лепом и ружном и истовремено указујући какав човек треба да буде.
За Зрнића човек је биће које све покреће и све мења у зависности од његове племенитости, духовности ослањајући се нај пре на традиционалне вредности, прилагођавајући их савременом тренутку.
Аутор на суптилан начин, без вређања подсећа човека да не чини другима оно, што не жели да други чине њему. Он опомиње да је однос одраслих према потомству веома важан па каже: “У детињству се налази кључ, за сва закључана врата“.
Зрнић води рачуна о важности мушкоженских односа кроз поруке, да су поштовање, искреност и љубав њихов темељ. У тај темељ уградио је психолошки и филозофски приступ, који га чини још чвршћим и издржљивијим. За љубав Зрнић каже: “Љубав је потреба за несебичним даровањем духовне топлине и физичке жестине“.
Зрнић верник, духовник опомиње и подсећа, да је Божија сила увек са нама али и изнад нас, којој се морамо клањати: “Не призивај Божју помоћ само кад не знаш шта ћеш, и куда ћеш са собом“. Предивна порука, посебно онима који се сете Бога само у неприликама, муци и немоћи.
Давање без очекивања да се оно увек узврати, као да су окупирале целокупно биће овог племенитог и доброг човека, човека који има огромно разумевање за друге, како за оне блиске, тако и за оне које чак и не познаје: “Што више будеш разумео друге, више ћеш благодети од њих добијати“.
Његове мисли су увек окренуте свом народу у жељу да му буде боље. Он пати, тугује, али се и весели. Зрнић се снажно држи својих корена, везујући у чвор припадност свом народу.
Аутор често истиче да је скромност човекова врлина, да је његово само оно што је сам створио на духовном и материјалном пољу, не застајући у свом даљем стварању: “Од када те знам, китиш се туђим перјем а брукаш оне, којима си га почупао“, каже веома духовито Бранко Зрнић.
Песник, афористичар посматра садашњост и дубоко је забринут за будућност, посебно младих. Збуњен свим оним што види и осећа каже: “Када видим све ово око себе, бојим се за сутра“.
Зрнић посматра људе, и са аспекта психолошког.Кроз своја размишљања жели да помогне свима онима који страхују, који су уплашени и разочарани, који тугују или пате. Он даје савет који може бити од помоћи да се човек ослободи свега овога, да се опорави, усправи и крене напред: “Благодет је исплакати се, као и слатко насмејати се“, истиче он.
Ко познаје овог мислиоца може лако закључити да све ове поруке, мисли и размишљања, припадају његовој личности, да су настале у његовој души, да је и сâм проживео и доживео добар део овога о чему пише.
Он жели да своје огромно животно искуство и знање, несебично подели са другима у намери да помогне сваком како старијим генерацијама, тако и младим нараштајима. Данима је смишљао ове поруке у нади, да ће имати користи они, који их буду читали.
Да би употпунио садржај ове књиге, додао је неке народне изреке и мисли одређених људи, са којима се сусретао у свом окружењу.
С посебним задовољством и указаном чашћу да дâм своје мишљење, о мудрим изрекама и порукама драгог ми пријатеља и човека Бранка Зрнића, препоручујем ову књигу, сматрајући да ће читалац имати у свом дому дело, вредно свакодневног читања.
Професор др Момчило Матић
У Београду на Сретење,
15. 02. 2021.